Marija Valtorta - Moć Marijine riječi

Sjajno jutro doista poziva da se ostave kreveti i kuće i da se pođe šetati, pa oni koji stanuju u Revniteljevoj kući, poput pčela o izlasku sunca, ustaju vrlo brzo i izlaze udisati čisti zrak u Lazarovu voćnjaku koji okružuje gostoljubivu kuću.  Brzo se pridruže i oni koje je ugostio Lazar, tj. Filip, Bartolomej, Matej, Toma, Andrija i Jakov Zebedejev.  Sunce veselo ulazi kroz sve širom otvorene prozore i vrata, pa se jednostavne i čiste sobe zaodjevaju nekom zlatnom bojom, koja oživljava boje ha­ljina i daje veći sjaj bojama kose i zjenica. Marija Alfejeva i Saloma zauzete su posluživanjem tih lju­di krepka izgleda. A Marija nadzire jednoga Lazarova slugu koji uređuje Margciamovu kosicu, ravnajući je s više znanja nego je to učinio njegov prvi frizer.  »Zasada tako«, kaže slu­ga.  »Potom, kad prikažeš Bogu svoje djetinje pramenove, ljud­ski ću ti ih pokratiti.  Dolazi toplina pa ćeš se bolje osjećati bez kose na vratu.  I ojačat će ti.  Suha je i lomna, zanemarena.

Vidiš li, Marijo?  Potrebna joj je njega.  Sada ću je namazati da stoji na mjestu. Osjećaš li, dječače, koji ugodan miris ?  To je ulje što ga upotrebljava Marta.  Badem, palma i najfinija srčika s rijetkim hlapljivim mirisavim uljem. Vrlo je korisno.  Moja gospodarica je kazala da ovu posudicu držim za dječaka.  O, eto !  Sada izgledaš kraljev sin.«   I sluga, koji je možda brijač Lazarove kuće, lagano udari Margciama po obrazu, pozdravi Mariju i ode zadovoljan.

»Dođi da te obučem«, - kaže Marija dječaku, koji zasada ima na sebi jedino tuničiču kratkih rukava; mislim da je to košulja, ili ono što je u ona vremena služilo kao košulja. A po finoći lana shvaćam da je ona bila dio Lazarove opreme dok je bio dječak. Marija skine ručnik kojim je Marcijam bio go­tovo omotan i obuče ga u lanenu pothaljinu, nabranu na dnu vrata i na zapešćima i u crvenu lanenu gornju haljinu širokog izreza i širokih rukava. 

Blistavi veoma bijeli lan viri iz izreza (na vratu) i iz rukava crvene i neprozirne tkanine.   Mora da se Marijina ruka u noći pobrinula da uredi dužinu haljine i ruka­va pa je sada sve u redu, osobito kad mu Marija opasa struk mekanim pojasom koji svršava s kitom od bijele i crvene vune.  Čini se da dječak više nije ono siromašno maleno biće od na­trag nekoliko dana.

»Sada se idi igrati, ali se ne zablati, dok se ja spremim«, - kaže Marija pomilovavši ga. I dječak izađe poskakujući zado­voljno da potraži svoje velike prijatelje.

Prvi ga ugleda Toma: »Gle, kako si lijep !   Kao za svadbu !  Siliš me da se sakrijem«, - kaže uvijek veseo debeljkasti mirni Toma.   I uzme ga za ruku govoreći: »Dođi, idimo k ženama.   Tražile su te da ti stave nešto u kljun.«

Uđu u kuhinju i dvije se Marije, koje su bile prignute nad ognjištem, trgnu kad Toma poviče svojom glasinom: »Ovdje je jedan mladić koji vas traži« i smijući se predstavlja dječaka koji se bio sakrio iza njegovoga snažnog stasa.

»O dragi !   Ama, dođi da ti dadem poljubac !   Gledaj, Salomo, kako mu pristaje !«  - uzvikne Marija Alfejeva.   »Doista !   Sad mu još treba samo da se ojača. Ali ja ću se za to pobrinuti«, - odgovori Saloma.

»Ali, Isus će ga povjeriti pastirima ...« - primijeti Toma.

»Ni govora! U tome se moj Isus vara.  Što hoćete da radite i da znate raditi vi muškarci? Prepirati se jer, recimo u vje­tar, prilično ste svadljivi ..., kao kozlići, koji se vole, ali se bockaju jesti, govoriti, imati tisuću potreba i zahtijevati od Učitelja da svu pažnju posveti vama ..., inače eto mrgođe­nja ... Djeci trebaju mame.  Zar ne ... kako se zoveš ?«  »Marjciam.«

»A da !  Ma, blagoslovljena moja Marija !   Mogla ti je dati jedno lakše ime !«

»Skoro je kao njezino !« - usklikne Saloma.  »Jest.  Ali njezino je jednostavnije. Nema onih triju slova u sredini ...   Tri su previše ...«

Ušao je Iškariot i kaže: »Nadjenula mu je ime točno po njegovu značenju, prema starom neiskvarenom jeziku.«  »U redu.  Ali je teško i ja ću mu izvaditi jedno slovo i reći Marciam.  Tako je lakše, a zbog toga neće svijet propasti.  Zar ne, Šimune ?«

Petar, koji prolazi ispred prozora razgovarajući s Ivanom iz Endora, pokaže se i kaže: »Što želiš ?«   »Govorah da ću ja dječaka zvati Marciam.  Lakše je.«

»Imaš pravo, ženo.   Ako mi Majka dopusti i ja ću ga tako zvati.   Ama, kako lijepo izgleda !    Ali, i ja, ej ?   Gledajte !«

Zaista sav je očetkan, obrijanih obraza, s uređenom kosom i bradom, umivenom, s haljinom bez zgužvotina, sa sandalama koje izgledaju nove, tako su čiste i nalaštene s ne znam čime.   Žene mu se dive, a on se smije zadovoljan.

Dječak je završio obrok pa izađe i pođe k svome velikom prijatelju, koga uvijek zove »oče«.

Eto, Isusa, koji dolazi od Lazarove kuće zajedno s njime i kaže dječaku, koji mu potrči u susret: »Mir među nama, Marjciame.   Dajmo jedan drugome poljubac mira.«   Lazar, koga je dječak pozdravio, pogladi ga i dade mu neki maleni slatkiš.

Svi se skupe oko Isusa.  I Marija, odjevena u haljinu tirki­zne boje preko koje je nabrala tamniji ogrtač, dođe k svome Sinu smiješeći se.

»Dakle, možemo ići«, - veli Isus.   »Ti, Šimune, s mojom Maj­kom i s dječakom, ako baš želiš trošiti i sada kad se Lazar pobrinuo.«

»Ama svakako !   I onda ...  moći ću reći da sam jedanput smio ići uz tvoju Majku.  Velika čast.«

»Pa onda idi.   Ti ćeš me, Šimune, otpratiti k tvojim prija­teljima gubavcima ...«

»Zar doista, Učitelju ?   Onda, ako dopuštaš, idem trčeći na­prijed da ih sakupim ...   Doći ćeš za mnom.   I onako znaš gdje su ...«

»Dobro je.   Idi.   Ostali neka rade što ih volja.   Svi ste slo­bodni do srijede ujutro. U treći čas svi na Zlatnim vratima.«

»Ja idem s Tobom, Učitelju«, - kaže Ivan.

»I ja«, - kaže njegov brat Jakov.

»I mi također«, - kažu dva bratića.

»Idem i ja«, - kaže Matej, a s njim to kaže i Andrija.

»A ja ?  Htio bih doći i ja ...  ali ako idem u kupnju, ne mogu doći ...«,
- kaže Petar neodlučan između dvije želje.

»Može se.  Najprije se ide k gubavcima.  Dotle moja Majka s dječakom ide u jednu prijateljsku kuću u Ofelu.   Potom ćemo ići k njoj pa ti idi s njom, a Ja i ostali idemo k Ivani.   Opet ćemo se sastati u Getsemniju radi jela, a onda ćemo
 se oko zalaza sunca vratiti ovamo.«

»Ako dopuštaš, ja idem k nekim prijateljima ...«, - kaže Juda Iškariot.

»Pa rekao sam.  Radite što hoćete.«

»Onda ću ja ići k rodbini.   Možda je već došao moj otac. Ako jest, dovest ću ti ga«, - kaže Toma.

»Nas dvojica, što kažeš, Filipe ?   Mogli bismo ići k Samuelu.«

»Dobro kažeš«, - odgovori on Bartolomeju.

»A ti, Ivane ?« - upita Isus čovjeka iz Endora.

»Voliš li ostati ovdje da središ svoje knjige, ili doći sa mnom ?«

»Uistinu volio bih doći s Tobom ...  Knjige mi se ... već manje sviđaju.

 Volim čitati Tebe, živu Knjigu.«  »Onda dođi.  Zbogom, Lazare, do ...«

»Ama, idem i ja.   Noge su mi u nešto boljem stanju, pa ću te ostaviti nakon gubavaca i otići u Getsemni da Te čekam.«

»Idimo.  Mir vama, žene.«

Svi su skupa sve do blizu Jeruzalema.   Onda se rastaju, pa Iškariot ide sam svojim putem, ulazeći u grad vjerojatno kroz ona vrata koja su u pravcu tvrđave Antonije, a Toma s Filipom i Natanaelom prođu još nekoliko desetaka metara s Isusom i s kolegama, a onda uđu u grad iz predgrađa Ofela, zajedno s Marijom i s dječakom.

»A sada idimo k onim jadnicima !« - kaže Isus i okrenuvši gradu leđa ide prema jednom pustom mjestu na obroncima jednoga kamenitog brežuljka, koji se nalazi između dvaju pu­tova što vode iz Jerihona u Jeruzalem.  Neobično mjesto, sazdano u obliku stubišta nakon prvog uspona na koji se penje jed­na staza. Prva velika stepenica diže se okomito barem tri metra iznad staze i tako druga. Suho, mrtvo ...  Veoma pusto.

»Učitelju«, - viče Šimun Revnitelj, »ovdje sam.  Stani, poka­zat ću ti put ...«

I Revnitelj, koji se bio naslonio na liticu da bude malo u hladu, dođe naprijed i vodi Isusa stepenastom stazom koja ide put Getsemanija, ali koju od njega dijeli put što od Maslinske gore vodi u Betaniju.

»Evo nas.  Živio sam među siloanskim grobovima.  Ovdje su i moji prijatelji. Dio njih.  Ostali su u Ben Hinomu, ali ne mogu doći ...  Morali bi preći preko puta pa bi ih vidjeli.«  »Ići ćemo i k njima.«  »Hvala. U ime njihovo i u ime moje.«  »Ima li ih mnogo?«  »Većinu je ubila zima.  Ali ovdje je još petero onih kojima sam govorio.  Čekaju Te.  Eno ih na rubu njihove robijašnice ...«

Može biti desetak nepodoba.   Kažem »može biti«, jer dok se njih petero dobro vidi, ostali se, zbog sivila kože i zbog iznakaženosti lica i zbog toga što se jedva izdižu iznad kame­njara, tako slabo razlikuju te bi ih moglo biti i više, kao što i manje.  Među onima što stoje na nogama samo je jedna žena.  Da je žena govori samo osijedjela i nenjegovana kosa, koja tvrda i blatna pada niz leđa do pasa. Ali po drugome se spol ne razlikuje jer je bolest, koja je jako uznapredovala, od nje napravila kostur i uništila svaku žensku crtu, isto kao što i među muškarcima samo jedan još pokazuje trag brkova i bra­de.  Ostale je obrijala razorna bolest.

Viču: »Isuse, Spasitelju naš, smiluj nam se !« i pružaju izo­bličene i izranjene ruke.

»Što želite da vam učinim ?« - pita Isus podigavši lice pre­ma onim bijedama.

»Da nas spasiš od grijeha i od bolesti.«

»Od grijeha spašava volja i kajanje ...«

»Ali ako hoćeš, možeš izbrisati naše grijehe. Barem njih, ako nećeš izliječiti naša tijela.«

»Ako vam kažem: 'Izaberite između te dvije stvari', - koju želite ?«

»Božje oproštenje, Gospodine.  Da budemo manje očajni.«

Isus daje znak odobravanja smiješeći se očigledno rado­stan, a onda podigne ruke i poviče: »Budite uslišani.  To hoću.«

Uslišani! Može biti za grijeh kao i za bolest, ili za obje te stvari i petero jadnika ostaje nesigurno.   Ali apostoli nisu ne­sigurni i ne mogu ne izvikivati svoj 'hosana' videći da guba iščezava brzo kao što iščezne pahulja snijega koja je pala u vatru.   I tada ono petero shvati da su potpuno uslišani. Njihova vika odjekuje kao zvuk pobjede.   Grle se među sobom i šalju poljupce Isusu budući da ne mogu poletjeti k njegovim noga­ma, a onda se obrate k kolegama govoreći: »A zar vi još ne­ćete vjerovati?   Ama koji nesretnici ste?«

»Dobri !  Budite dobri !  Siromašnoj je braći potrebno raz­misliti.  Ne govorite im ništa.  Vjera se ne nameće, vjera se propovijeda mirno, blago, strpljivo, postojano.   To je ono što ćete vi činiti nakon svoga očišćenja, kao što je Šimun učinio prema vama.   Uostalom, čudo propovijeda već samo po sebi.   Vi koji ste ozdravili, ići ćete što prije k svećeniku.   Vi bolesni, čekajte nas uvečer.   Donijet ćemo vam hrane.   Mir bio s vama.«

Isus ponovno silazi na put praćen blagoslovima sviju.

»A sada idimo u Ben Hinom«, - kaže Isus.

»Učitelju ... ja bih htio ići.   Ali osjećam da ne mogu.  Idem u Getsemani«, - reče Lazar.   »Idi, idi, Lazare.   Mir bio s tobom.«

Dok Lazar polagano odlazi, Ivan apostol kaže: »Učitelju, pratit ću ga. Teško mu je, a put nije jako lijep.   Potom ću doći k Tebi u Ben Hinom.«

»Samo idi.  Hajdemo.«

Pređu preko Cedrona, idu uz južnu stranu brda Tofeta i uđu u dolinu svu posutu grobovima i prljavštinom, bez ijednoga stabla, bez ikakve zaštite od sunca, koje na ovoj južnoj strani pripeče svom svojom žestinom i usijava kamenje ovih dugih paklenih stepenica, na čijem podnožju dime vatre koje zaudaraju po truleži i koje povećavaju vrućinu.  A u tim grobo­vima, sličnima krematorijskim pećima, nalaze se jadna tijela koja propadaju.  Siloan mora da je, budući da je vlažan i okre­nut gotovo prema sjeveru, surov zimi, ali ovaj mora da je užasan ljeti ...

Šimun Revnitelj pozove jakim glasom i dolaze najprije tri, zatim dva, zatim jedan, pa i još jedan; dolaze kako mogu sve do propisane granice.  Tu su dvije žene, a jedna drži za ruku jedan užas od djeteta, koje je guba zahvatila osobito po licu. Već je slijepo ...  Tu je i jedan čovjek plemenita izgleda una­toč svojemu bijednom položaju.  Uzme riječ u ime sviju:

»Bla­goslovljen bio Mesija Gospodinov koji je sišao u našu Gehenu da iz nje izvuče one koji se uzdaju u njega.  Spasi nas, Gospo­dine, jer ginemo !  Spasi nas, Spasitelju! Kralju Davidova ko­ljena, Kralju Izraelov, smiluj se svojim podložnicima. O Mla­dice
Jišajeva korijena, o kome je rečeno da u tvoje vrijeme više neće biti zla, pruži ruku da sabereš ove ostatke tvoga naroda.   Potjeraj iz nas ovu smrt, obriši naše suze, jer tako je rečeno o Tebi.

Pozovi nas, Gospodine, na svoje izvrsne pašnja­ke, na Tvoje slatke vode, jer smo žedni. Odvedi nas na vječne brežuljke, gdje više nema grijeha ni boli. Smiluj se, Gospo­dine ...«

»Tko si ti ?«

»Ivan, jedan od Hrama.  Zaražen možda od nekoga gubavca. Odnedvno, ali vidiš, bolest je na meni.   Ali ovi !.,.  Ima ih koji godinama očekuju smrt, a ova djevojčica je tu od vremena kad još nije ni hodala. Ne zna što je Božji svijet. Ono što poznaje ili čega se sjeća od divnih Božjih djela jesu ovi grobovi, ovo nemilosrdno sunce i noćne zvijezde.  Milosrđe za grešne i ne­vine, Gospodine, Spasitelju naš.«   Svi su klekli pružajući ruke.

Isus plače nad tolikom bijedom, a onda raširi ruke viknuvši: »Oče, Ja hoću: spas, život, vid i zdravlje za njih.« Ostane raširenih ruku moleći usrdno cijelim svojim duhom. Čini se da se istančava i uzdiže u molitvi, kao plamen ljubavi, bijel i silan u silnom sunčevu zlatu.

»Mama, ja vidim!« To je prvi povik, a njemu odgovori jak povik majke koja pritišće na svoje srce izliječenu djevojčicu, a onda vika ostalih i apostola... Čudo je gotovo.

»Ivane, ti koji si svećenik, povest ćeš drugove na obred.   Mir bio s vama. I vama ćemo donijeti hrane podvečer.«   Blago­slovi i hoće da se uputi.

Ali gubavac Ivan viče: »Tvojim stopama hoću ići.   Reci mi što trebam činiti, kamo da idem propovijedati o Tebi?«

»U ovu pustu i golu zemlju, kojoj je potrebno obratiti se Gospodinu. Tvoja njiva neka bude Jeruzalem.  Zbogom.«

»A sada idimo k Majci«, - kaže na to apostolima.

»Ali gdje je ?« - pitaju mnogi.

»U jednoj kući koja je Ivanu poznata. U kući djevojke koja je izliječena prošle godine.«

Uđu u grad, prođu dobrim dijelom gusto naseljenog pred­građa Ofela sve do jedne bijele kućice.   Uđe sa svojim milim pozdravom u kuću čija su vrata pritvorena, a iz nje dođe ljupki glas Marijin i srebrni glas Analije i dublji glas njezine majke. Djevojka padne ničice klanjajući se, majka klekne, Marija ustane.

Željeli bi zadržati Učitelja s Majkom.   Ali Isus, obećavši da će se vratiti jednoga drugoga dana, blagoslovi i oprosti se s njima.   Petar pođe sretan s Marijom.

Oboje drže dječaka za ruku i izgledaju sretna malena obitelj. Mnogi se okrenu da ih pogledaju. Isus promatra njihov odlazak s osmijehom.

»Šimun je sretan !« - usklikne Revnitelj.

»Zašto se smiješiš, Učitelju ?« - upita Jakov Zebedejev.

»Jer u onoj skupini vidim veliko obećanje.«

»Kakvo, Brate ?  Što vidiš ? « upita Tadej.

»Ovo vidim: da ću mirno moći otići, kad bude čas. Ne mo­ram se bojati za svoju Crkvu. Onda će biti malena i slabašna kao Margciam. Ali će tu biti moja Majka da je ovako drži za ruku i da joj bude Majka; i bit će tu Petar da joj bude otac.

U njegovu poštenu i žuljavu ruku mogu bez brige staviti ruku svoje Crkve koja će se rađati. On će joj dati jakost svoje za­štite. Moja Majka snagu svoje ljubavi. I Crkva će rasti...  kao Margciam...  Uistinu on je dijete-simbol! Bog blagoslovio mo­ju Majku, moga Petra i njihovo i naše dijete! Sada idimo k Ivani ...«

... I ponovno smo, uvečer, u kući u Betaniji.   Mnogi, umor­ni, već su se povukli. Ali Petar šeta amo-tamo po stazi dižući vrlo često glavu prema terasi gdje sjede razgovarajući Isus i Marija. Ivan iz Endora, naprotiv, razgovara s Revniteljem, a sjede ispod jednoga mogranja koji je sav u cvatu.

Marija je već mnogo govorila jer čujem gdje Isus kaže: »Sve što si mi kazala sve je vrlo pravedno i imat ću na pameti pravednost toga.  Također i što se tiče Analije, kažem da je pravedan tvoj savjet. Dobar je znak što ga je čovjek tako spremno prihvatio. Doista, stari Jeruzalem pun je otupjelosti i zlobe, mogao bih reći: i prljavosti. 

    Ali u njegovu skromnom narodu ima bisera nepoznate
    vrijednosti.   Radujem se da je Analija sretna.   Ona je stvorenje koje više pripada
    nebu negoli zemlji i možda to čovjek shvaća, sada kad je pojmio duh, te je gotovo
    smjerno poštuje.  To pokazuje njegova namisao da pođe drugamo kako ne bi
    ljudskim uznemirivanjem pomutio bijeli zavjet svoje djevojke.«

   »Da, Sinko moj.  Čovjek primijeti miomiris djevičanskih duša ...  Sjećam se Josipa.
    Nisam znala koje riječi da upotrije­bim.   On nije znao za moju tajnu ...  A ipak mi
    je svetačkim opažanjem pomogao izreći je.   Bio je osjetio miris moje duše ...
    Vidiš li Ivana ? ...  Kojega li mira ! ...  I svi ga traže ...  Isti Ju­da iz Keriota,
    koliko god ...  Ne, Sinko.  Juda se nije promije­nio.  Ja to znam i Ti to znaš.

    Mi ne govorimo jer nećemo da započnemo rat.  Ali iako ne govorimo, znamo ...,
    i premda ne govorimo, drugi uočavaju ...  Ah, Isuse moj !  Ispripovijedali su mi
    mladi, danas u Getsemaniju, zgodu iz Magdale i zgodu od subote ujutro ...
    Nevinost govori ... jer vidi okom svojega an­đela.   Ali i stari naziru ... Nemaju
    krivo.  On je nestalan čo­vjek ... Sve je u njemu nestalno ..., i bojim ga se i na
    ustima su mi one iste riječi Benjaminove u Magdali i Marjciamove u Getsemaniju,
    jer me pred Judom podilazi jeza kao i djecu.«

»Ne mogu svi biti Ivan !...«

»Pa ne zahtijevam toga !   Onda bi bio raj na zemlji.   Ali, vidiš, kazao si mi o
        onom drugom Ivanu ...  Čovjek koji je ubio ..., ali mi pobuđuje samo sućut.
        Juda mi ulijeva strah.«  »Ljubi ga, Majko !  Ljubi ga iz ljubavi prema Meni !«

»Da, Sinko.  Ali neće pomoći ni moja ljubav.  Bit će samo meni trpljenje, a
        u njemu grijeh.   Ali zašto je uopće ušao !   Uz­nemiruje sve, vrijeđa Petra
        koji je vrijedan svakoga pošto­vanja.«

»Da.  Petar je vrlo dobar.  Za njega bih učinio bilo što jer zaslužuje.«

»Da Te čuje, rekao bi ti sa svojim dobrim prostodušnim osmijehom:
       'E, Gospodine, to nije istina !'    I imao bi pravo.«

»Zašto, Majko ?«   Ali se Isus već smiješi jer je razumio.

»Jer nećeš da ga zadovoljiš davši mu sina.  Kazao mi je sve svoje nade,
         svoje želje ... i tvoja odbijanja.«

»A nije ti kazao razlog s kojim sam ih opravdao ?«

   »Jest.  Rekao mi je razloge i dodao: 'Istina je ..., ali ja sam čovjek, siromašan
     čovjek.  Isus uporno u meni vidi velikog čovjeka.  Ali ja znam da sam vrlo
     bijedan  i  zato ... bi mi mo­gao dati jedno dijete.   Bio sam se oženio zato da
     bih ga dobio ...  umrijet ću, a neću ga imati'.   I rekao je, spomenuvši dječaka
     koji ga je, sretan zbog lijepe haljine što ju je Petar kupio, poljubio govoreći mu:
    'Ljubljeni oče' rekao je: 'Vidiš, kad mi to malešno biće, koje još pred samih deset
     dana nisam po­znavao, tako kaže, osjećam da postajem mekši od maslaca i
     slađi od meda i plačem jer ... mi ga svaki dan koji prolazi odnosi, odnosi mi
     to dijete ...'«

   Marija ušuti promatrajući Isusa, proučavajući ga u licu, čekajući jednu riječ ...   

   Ali Isus je stavio lakat na koljeno, glavu na ruku i šuti gledajući prostrani
   zeleni voćnjak.

   Marija mu uzme ruku, gladi je i kaže: »Šimun ima tu veliku želju ...  Dok sam
   išla s njim, samo mi je o njoj govorio i s razlozima tako opravdanima, te nisam
   mogla reći ništa da ga ušutkam.  To su bili isti razlozi o kojima promišljamo
   sve mi, žene i majke.   Dječak nije kršan.   Kad bi bio kao što si bio Ti ... O, oo,
   onda bi bez straha mogao ići u susret životu učenika !   Ali je tako slabašan !...
   Vrlo bistar, vrlo dobar..., ali ništa više.  Kad je neki grlić nježan, ne možeš ga
   brzo baciti da leti kao što se radi s jakima.  Pastiri su dobri ..., ali još uvijek
   muškarci.  Djeci su potrebne žene.  Zašto ga ne pustiš Šimunu ?   Dok mu
   uskraćuješ djete upravo od njega rođeno, shvaćam raz­log.   Naše djetešce je
   kao sidro.   A Šimun, koji je određen za toliku sudbinu, ne smije imati sidra da
   ga zadržavaju.   No ipak se možeš složiti s time da on mora biti 'otac' sve djece
   koju ćeš mu ostaviti.   Kako može biti otac ako nije prošao školu s jednim
   djetetom ?   Otac mora biti blag.   Šimun je dobar, ali blag ne.   Nagao je i
   nepopustljiv.   Samo jedno maleno stvorenje može ga naučiti finoj vještini
   obazrivosti prema slabima ...   Promisli tu Šimunovu sudbinu ...  Ipak je tvoj
   nasljednik !   Ah, kad već moram kazati tu okrutnu riječ !   Ali za svu bol koja
   me stoji kazati je saslušaj me.   Nikada ti ne bih savjetovala nešto što ne bi bilo
   dobro.  Marjciam ...  Ti hoćeš da ga učiniš savršenim učenikom ...  Ali još je dijete.
   Ti ćeš ...  otići prije nego on bude čovjek.   Kome ga onda dati boljemu nego
   Šimunu da dopuni njegovu naobrazbu ?   Napokon, Ti znaš kako je siroma­šnog
   Šimuna i zbog Tebe, mučila njegova punica.   

   A ipak nije ponovno uzeo ni mrve
   svoje prošlosti, svoje slobode od prije godinu dana, da bi ga pustila na miru
   punica, koju ni Ti nisi mogao promijeniti.    A ono siromašno stvorenje od njegove
   žene ?   Ah, toliko želi ljubiti i biti ljubljena !   Majko ... o !... Muž ?    Jedan dragi
   samovoljac ...  Nikada joj se nije poklonila neka pažnja bez velikoga zahtijevanja
   ... Siromašna žena ! …  Ostavi joj to dijete.

   Čuj, Sinko.   Zasada ćemo ga povesti sa so­bom.   I ja ću doći u Judeju.   Povest
   ćeš me sa sobom k jednoj mojoj prijateljici iz Hrama i gotovo rođakinji, jer potječe
   od Davida.  Stanuje u Betsuru.  Rado ću je vidjeti ako je još na životu.   Zatim, na

   povratku u Galileju, dat ćemo ga Porpori (ili Porfireji – Pertova žena).   Kad
   budemo u blizini Betsaide, uzet  će ga Petar.   Kad dođemo ovamo, daleko,
   dječak će biti s njom.   Oh, ali Ti se sada smije­šiš !   Dakle, želiš razveseliti
   svoju Mamu.  Hvala, moj Isuse.«

  »Da, neka bude kako ti želiš.«   Isus ustane i glasno pozove:

        »Šimune Jonin, dođi ovamo.«   Petar skoči i pretrči stube.

        »Što želiš, Učitelju ?«

  »Dođi ovamo, čovječe koji prisvajaš i kvariš !«

  »Ja ?   Zašto ?   Što sam učinio, Gospodine ?«

  »Pokvario si mi Majku.   Radi toga si htio biti sam.   Što da ti učinim ?«

    Ali Isus se smiješi i Petar se ohrabri.

    Kaže: »Ah, baš si me prestrašio !   Ali sada se smiješ ...

          Što želiš od mene, Učitelju ?   Život ?   Drugo više nemam nego njega
          jer si mi uzeo sve ...  Ali ako želiš, dat ću ti ga.«

  »Ne želim ti uzeti.   Nego ti želim dati.   Međutim, nemoj iskorištavati
          pobjedu i ne odaji tajne drugima, prefrigani čo­vječe, koji pobjeđuješ
           Učitelja oružjem majčinske riječi.   Dobit ćeš dijete, ali ...«

  Isus ne može nastaviti govor jer Petar, koji je bio kleknuo, skoči na noge
        i poljubi Isusa s takvom žestinom te mu prekine riječ.

 »Zahvali Njoj, a ne Meni.   Ali međutim, imaj na pameti da ti ovo mora biti
         od pomoći, a ne na smetnju ...«

 »Gospodine, nećeš se morati kajati zbog dara ...  

    O Marijo !  Uvijek bila blagoslovljena, ti sveta i dobra ...«

         I Petar, koji se opet spustio na koljena, upravo plače lju­beći Marijinu ruku ...

Marija Valtorta (1897-1961)