Opominjao ga župnik nasamo više puta, sve uzalud. Pokušat će preko propovijedi, možda bude koristi.
Vidi ga župnik s propovjedaonice kako sjedi u klupi pri dnu crkve. Ne spominjući ime, kaže: "Na žalost i u našoj župi ima teških psovača, koji najtežim psovkama pogrđuju ime Božje. Uzalud im je govoriti i opominjati ih. Braćo i sestre, nemojmo sramotiti svoju župu i svoga Boga, prestanimo s takvim psovkama i vrijeđanjima svojih najvećih svetinja." Onaj se u klupi ko malo prokomeša. Nakon Mise, dok je svećenik skidao misne haljine, evo ti njega u sakristiju k župniku. Ministranti i čitači se razbježaše. Župniku ne bijaše baš svejedno. Što ako ga udari, pa pukne sramota? Je li bilo bolje da je šutio?! Približi se on, pruži župniku ruku i reče: "Velečasni, svaka ti čast. Nek si im reko. Onako njima i treba. Ko da si mene pito! Takve je najbolje direktno u čelo. Druge nema. Eto, samo to sam ti došo kazat. Hajde zbogom!" I iziđe. Župnik ostade u sakristiji, sam, bez ministranata, bez čitača i bez teksta. Samo mu je odzvanjalo u ušima: Nek si im reko…
Bojim se da će mnogi, nakon što pročitaju ovaj članak, reći: Svaka ti čast, velečasni, nek si im reko…
Više poučnih priča čitajte OVDJE
